Почетком децембра,
Једног лепог дана
Кренуше у Троген
Деца одабрана.
Ни слутили нису
Шта их тамо чека,
Да ће брзо тећи
Доживљаја река.
Путоваше дуго,
Двадесетак сати,
Ал’ не хтеде нико
Кући да се врати.
Када угледаше
То дечије село,
Из груди им срце
Искочити хтело.
Ишли су у школу,
Учили су свашта;
Како да се прича,
Осећа и машта.
И ван школе беше
Занимљиво јако;
Судове да пере
Морао је свако.
Неко да их брише,
По храну да иде…
Деца све то раде –
Ничег се не стиде.
Обишли су Алпе,
Видели су Рајну;
Ишли у Сен Гален –
Варошицу бајну.
Молдавци и Немци
Дружише се с њима.
Све у свему – беше
Атмосфера фина.
А вечери једне
Беше дискотека.
Потекну и отуд’
Успомена нека.
Радио је био
К’о радио – драма;
Објавили све смо
Преко инстаграма.
Сигурно је једно –
За живљење цело
Чуваће у срцу
Песталоци село.
